Emocionalna inteligencija često se doživljava kao osobina sa kojom se osoba rađa - neko je jednostavno "dobar sa ljudima", dok drugi to nikada neće biti. Ovakvo shvatanje, iako rasprostranjeno, nije tačno. Emocionalna inteligencija je veština, a ne urođena crta ličnosti, što znači da se može razvijati sistematski, kroz svesnu praksu i vreme, baš kao i svaka druga profesionalna sposobnost.
Razvoj emocionalne inteligencije ne dešava se preko noći i ne postoji jedinstvena tehnika koja rešava sve. Radi se o postepenom radu na nekoliko povezanih oblasti koje se međusobno nadograđuju.
Samosvest kao polazna tačka
Nijedna emocionalna veština ne može se razviti bez sposobnosti da prvo prepoznamo šta osećamo. Ovo zvuči jednostavno, ali u praksi većina ljudi provede radni dan reagujući na emocije, a da ih zapravo nikada svesno ne imenuje. Osoba oseti nervozu, ali je opisuje kao "loš dan". Oseti razočaranje, ali kaže samo da je "umorna".
Razvijanje samosvesti počinje jednostavnom navikom - povremenim zastajanjem tokom dana i postavljanjem pitanja šta se tačno u ovom trenutku oseća. Vođenje kratkih beležaka o situacijama koje su izazvale snažnu emocionalnu reakciju, makar u nekoliko rečenica, pomaže da se vremenom uoče obrasci. Možda se ispostavi da određena vrsta sastanaka uvek izaziva nervozu, ili da određena osoba dosledno izaziva istu reakciju. Ovi obrasci su vredna informacija za dalji rad.
Od prepoznavanja ka upravljanju
Kada osoba nauči da prepozna šta oseća, sledeći korak jeste razvijanje sposobnosti da tom emocijom upravlja, umesto da dozvoli da emocija upravlja njom. Ovo ne znači potiskivanje, već svesno biranje reakcije.
Praktična vežba koja pomaže u ovome jeste kratka pauza pre reagovanja u trenucima kada je emocija intenzivna. Ta pauza, koliko god kratka bila, stvara prostor između onoga što osoba oseća i onoga što potom kaže ili uradi. Vremenom, ova pauza postaje sve prirodnija i sve kraća, ali njen efekat ostaje isti - smanjuje broj impulsivnih reakcija koje se kasnije žale.
Proširivanje emocionalnog rečnika
Jedan od manje očiglednih, ali veoma efikasnih načina za razvoj emocionalne inteligencije jeste proširivanje rečnika kojim opisujemo ono što osećamo. Većina ljudi koristi svega nekoliko reči - dobro, loše, ljutito, umorno - da opiše čitav spektar emocionalnih stanja.
Razlika između "iznerviran sam" i "osećam se zapostavljeno jer moj predlog nije ni razmotren" ogromna je. Prva formulacija ostaje uopštena i teško vodi ka konkretnom rešenju. Druga formulacija precizno imenuje uzrok i otvara prostor za konstruktivan razgovor. Što je rečnik precizniji, lakše je razumeti sopstvenu reakciju i objasniti je drugima na način koji ne zvuči kao optužba.
Razvijanje empatije kroz svesno slušanje
Empatija se retko razvija čitanjem o njoj. Razvija se praksom - konkretno, praksom slušanja koje nije usmereno na formulisanje odgovora dok druga osoba još uvek govori. Većina razgovora na poslu odvija se tako što jedna strana čeka da druga završi kako bi iznela sopstveno mišljenje, umesto da zaista pokuša da razume tuđu perspektivu.
Svesno slušanje podrazumeva postavljanje pitanja pre iznošenja sopstvenog stava, parafraziranje onoga što je sagovornik rekao kako bi se proverilo razumevanje, i svesno obraćanje pažnje na ton i neverbalne signale, a ne samo na sadržaj reči. Ova praksa, ponavljana dosledno, vremenom postaje navika koja značajno menja kvalitet profesionalnih odnosa.
Traženje povratne informacije
Razvoj emocionalne inteligencije otežan je činjenicom da retko imamo potpuno objektivan uvid u to kako naše ponašanje deluje na druge. Zbog toga je traženje iskrene povratne informacije od kolega ili nadređenih jedan od najvrednijih, a najređe korišćenih alata.
Ovo zahteva izvesnu hrabrost, jer povratna informacija nije uvek prijatna. Međutim, upravo ta informacija - kako drugi doživljavaju naše reakcije u stresnim situacijama, na koji način komuniciramo pod pritiskom - predstavlja materijal bez kog je razvoj emocionalne inteligencije mnogo sporiji i teže merljiv.
Doslednost umesto savršenstva
Možda najvažnija stvar koju treba razumeti o razvoju emocionalne inteligencije jeste da napredak nije linearan. Biće dana kada će osoba reagovati promišljeno i smireno, i dana kada će stara navika impulsivne reakcije preovladati. Ovo ne znači da rad nije uspešan - znači samo da je reč o veštini koja se gradi postepeno, kroz ponavljanje, a ne o osobini koja se stiče jednom i zauvek.
Emocionalna inteligencija, na kraju, nije odredište do kog se stigne, već proces koji traje tokom cele profesionalne karijere. Svaka situacija u kojoj je osoba svesno birala reakciju umesto da dozvoli da emocija preuzme kontrolu predstavlja korak napred, bez obzira na to koliko mali taj korak delovao u tom trenutku.
Ako želite da dublje uđete u koncept emocionalne inteligencije i naučite konkretne korake za razvoj samosvesti, empatije i upravljanja emocijama, Limanius priručnik "Emocionalna inteligencija na radnom mestu" detaljno obrađuje ovu temu i nudi praktičan okvir za sistematski razvoj ove veštine kroz svakodnevnu praksu.